INTERVJU: MAGAZIN "ASTRONOMIJA"
Na svet sam do šao 11. septembra 1933. godine, baš na dan kada je slavni Ernest Raderford, rodonačelnik nuklearne fizike, za ''Njujork Herald Tribjun'' u Lajkesteru izjavio: ''Svako ko očekuje da će transformacije atoma poslužiti kao izvor energije očiti je primer gluposti''. Samo pet godina kasnije otkrivena je nuklearna fisija, krajem 1942. godine proradio je prvi nuklearni reaktor, a avgusta 1945. Amerikanci su bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Tako je rođeno atomsko doba u kojem sam i ja, ne svojim izborom, morao da živim. Prvo kao srećno dete, zatim kao mladi zaneti naučnik, a sada, na kraju, kao zabrinut povesničar uspeha i padova atomskog doba.
Pitanje: Profesore Ajdačiću, kako ste i kada doneli odluku da postanete fizičar? Zašto ste odabrali baš tu nauku?
Odgovor: Ja mislim da je za moje opredeljenje za nauku bila presudna neograničena radoznalost koju sam ispoljavao još kao sasvim mali. Stalno sam postavljao pitanja: ''A šta je to? A to ...? A zašto je to tako?'' Međutim, desilo se da me je u gimnaziji neodoljivo privukla pozorišna režija. Oduševljavao sam se Stanislavskim, Dančenkom, te Frojdom i drugim velikanima koji su zavirivali u ljudsku dušu. Počeo sam da režiram u Prvoj muškoj u Beogradu, pa u Drugoj i Jedanaestoj, i to ozbiljne komade Čehova i Gorkog. Naši kasnije poznati glumci: Bata Stojković, Nikola Simić, Milutin Butković, Nebojša Terzić i drugi po prvi put su stupili na scenu pod mojom režijom! Ali, u presudnom trenutku, kada sam se dvoumio oko izbora režije ili nauke, dođe mi do ruku knjiga Slavka Bokšana ''Materija i energija'', štampana još 1942. godine. Preda mnom se ''otvoriše'' mikrosvet i Svemir i osvojiše me lepotom i zagonetnošću. To me konačno opredeli za prirodne nauke. Izbor se suzio na Fiziku i Fizičku hemiju sa atomistikom. Zbog atomistike i profesora Pavla Savića upisah se na Fizičku hemiju. Rano sam počeo da odlazim u Institut u Vinči, pa sam tamo i uradio diplomski rad iz apsolutnih merenja beta radioaktivnosti. Tako su nastala moja prva dva naučna rada koji su po diplomiranju bila objavljena u naučnim časopisima.
Pitanje: Šta bi ste rekli o studijama i prvim godinama Vašeg rada u Institutu u Vinči?
Odgovor: Naša generacija fizikohemičara, upisana 1952. godine na Prirodno-matematički fakultet u Beogradu, u odnosu na sadašnje studente, tokom studija imala je veoma mali broj predmeta. To su bili: matematika, fizika, neorganska hemija, organska hemija, fizička hemija sa atomistikom i pedagogija! Mi smo na Fakultetu kroz praktičan rad dobro ispekli zanat. Meni je, na primer, znanje iz preparativne neorganske hemije, elektrohemije i organske hemije kasnije bilo od neocenjive vrednosti pri rešavanju određenih fizičkih problema. Neću pogrešiti ako kažem da smo mnoge stvari ''imali u prstima'' i da nam je rad u hemijskim laboratorijama doneo hrabrost da se suočavamo sa nečim od čega bi fizičari odmah dizali ruke. Zahvaljujući tome ja sam rano naučio da dobar deo znanja čovek prima ''preko prstiju'' ili, tačnije, u direktnom kontaktu sa materijom. Ako sam zanat ispekao na Fakultetu, veštinu, nadahnuće i izazov otkrio sam u naučnom radu u Vinči. Imao sam sreću da se period mog naučnog razvoja poklopi sa ''zlatnim dobom'' Instituta. Ono nije dugo trajalo, približno od 1955. do 1970. godine, i meni je ostalo u najlepšem sećanju. U prvo vreme radio sam kao asistent u grupi profesora Aleksandra Milojevića, a zatim slede godine druženja i plodne saradnje sa izuzetnim čovekom i fizičarem dr Brankom Lalovićem koji je doktorirao u Glazgovu.
Pitanje: Po završenom fakultetu i radu u Vinči Vi ste odlučili da nastavite svoje školovanje u inostranstvu. Zašto? Zbog ''magije'' same fizike ili iz nekog drugog razloga?
Odgovor: Branko Lalović i ja smo se u Vinči otisnuli u potpuno novu oblast - područje detekcije zračenja pomoću poluprovodničkih brojača. Ja sam ih prvi u to vreme pravio na Balkanu. Sa njima smo učinili svetski prodor u reaktorskim merenjima. To mi je omogućilo da započnem rad na disertaciji i da zajedno sa Brankom i Milanom Kurepom objavim rad u tadašnjem prestižnom američkom časopisu ''Nucleonics'' o prvim apsolutnim merenjima neutronskih flukseva u nuklearnim reaktorima. U želji da proširim svoja znanja i da dalje razvijem našu ''Jugoslovensku metodu'' 1961. godine otišao sam na Univerzitet u Torontu. Tu sam se ''stacionirao'' i radio na nuklearnim reakcijama na Van der Grafovom akceleratoru, a na MakMaster Univerzitetu u Hamiltonu na reaktorskim merenjima neutrona. Iz toga je nastao novi rad u ''Nucleonics''-u i moj nastup na konferenciji u Vašingtonu. To je bilo retko postignuće jednog studenta na studijama za magistarski stepen. U vrlo povoljnim uslovima uspeo sam da završim eksperimentalni rad na disertaciji i da se po savetu mog mentora prof. Keneta MakNila vratim u Beograd i doktoriram da bih što pre dobio postdoktorsku stipendiju Univerziteta u Torontu.
Pitanje: I Vi ste po drugi put išli u Kanadu? Šta ste tada u Torontu radili - dalje razvijali Vašu metodu reaktorskih merenja ili nešto drugo?
Odgovor: Pre nego što Vam odgovorim na to pitanje, dozvolite mi da Vam kažem kako sam tokom mog prvog boravka u Kanadi postao antinuklearac. Profesor Džarvis, sa Tehničkog fakulteta, saznao je da sam ja do tada radio na četiri nuklearna reaktora, te me je zamolio da dođem u njegov ''Whole body counter '' da bi izmerio radioaktivnost moga tela. To se dešavalo 1961. godine u vreme najžešćeg ''hladnog rata'' između Istoka i Zapada, kada su i u Torontu, kao i u drugim gradovima Severne Amerike, građena atomska skloništa. Ušao sam u “Whole body counter” - sobicu optočenu betonom i čelikom, sa masivnim čeličnim vratima i obgrlio jedan ogroman natrijum-jodidni scintilacioni detektor gama-zračenja. Merenje je trebalo da traje oko 50 minuta. Ja sam mislio da će mi ono proteći u razmišljanju o mojim eksperimentima u Hamiltonu. Kad, ne lezi vraže, našavši se u toj ''atomskoj mišolovci'', počeh da mislim na to koje sam radioizotope pokupio radeći na reaktorima i živeći u dobu atomskih proba, kada je ceo svet bio izložen pogubnom zračenju. Nisu me mimoišle ni misli o zlehudoj sudbini naučnika koji su, ne želeći to, doprineli nuklearnoj pošasti atomskog doba, ugrožavanju života miliona ljudi . I tako, pre nego što ugledah spektar gama-zračenja svoga tela, ja se u Džarvisovoj ''atomskoj mišolovci'' preobratih u antinuklearca. Na svoje drugo putovanje u Kanadu sa mnom su krenuli moj kolega dr Branko Lalović i naši tehničari Branislav Petrović i Dragutin Vujčić. Zajedno sa članovima porodica bilo nas je ukupno 9 Jugoslovena. U vreme ''gvozdene zavese'' to je bio jedinstven slučaj. Univerzitetu Toronta smo se dostojno odužili. U kratkom vremenu napravili smo seriju germanijum-litijumskih detektora, od kojih je poslednji bio tada najveći na svetu, skoro 10 puta efikasniji od drugih. S njim smo otvorili 5 novih polja istraživanja u nauci, od toga tri u nuklearnoj fizici i po jedno u kriminologiji i ekologiji. I pored izvanrednog prijema i mnogih obećanja Kanađana, mi smo se u predviđenom roku vratili u Jugoslaviju da sa još više žara nastavimo naša fundamentalna istraživanja. Nažalost, tada je nauka u našoj zemlji već počela da zapada u krizu. U Jugoslaviji se u tajnosti kovao plan izgradnje atomske bombe! Slična ludost iz tog vremena bila je ideja da se u Vinči sopstvenim snagama napravi brzi oplodni reaktor! Pitanje: To je bila ideja političkog vrha tadašnje Jugoslavije, koju su političari nametali naučnim radnicima. No to otvara obimnu i složenu diskusiju o odnosu politike i nauke za šta sada, nažalost, nemamo vremena. Hajde da pirčamo o astronomiji. Astronomija je velikim delom zapravo fizika. Ipak ne zanimaju se svi fizičari za astronomiju. Šta je vas privuklo astronomiji?
Odgovor: Za mene je zvezdano nebo za vedrih noći jedan od najlepših prizora. Mislim da mu se jednako divim kao i naši daleki preci. Astronomija spada u najstarije nauke. Ona je iz davnina širila ljudske vidike, pomagala razvoju filozofije i napredne, racionalne misli. Uistinu, sve što se u Prirodi dešava neodvojivo je vezano za promene materije i energije, a to predstavlja predmet izučavanja fizike. Tako možemo reči da i hemija, biologija i druge prirodne nauke u svojoj osnovi ''leže na fizici''. Međutim, radi jednostavnosti i sve bržeg razvoja nauke mi smo prinuđeni na njeno formalno delenje na sitnije celine. U poslednje vreme astrofizičari pomno moraju da prate razvoj fizike, naročito fizike elementarnih čestica i visokih energija, a na drugoj strani fizičari u najnovijim otkrićima astronoma i astrofizičara (crne rupe, neutronske zvezde, magnetari, kvazari, zvezde sačinjene od kvarkova, eksplodirajuće zvezde, tamna materija i dr.) nalaze plodno tlo za svoja nova istraživanja. Pomenuo bih samo jedan primer - izotopske obilnosti lakih elemenata u Svemiru postavile su ograničenje u broju mogućih porodica elementarnih čestica pri konstruisanju Standardnog modela. Najvećim od svih dosadašnjih čovekovih postignuća smatram ''grandiozni most'' naučne sinteze kojim su premoštene krajnje međe realnog sveta – od kvarkova, na jednoj strani, do Svemira, na drugoj. Ono što me zadivljuje je svekolika povezanost koja prožima mikro, makro i mega svetove. Posebnu privlačnost astronomija od vajkada duguje mističnosti Neba. Mi vidimo samo malo, ali naša mašta i neukrotiva radoznalost idu sve dalje i dalje i mi se danas već pitamo postoje li i neki drugi svemiri osim našeg, kakvi su oni i da li ćemo ih ikada spoznati ako postoje? Dovoljno je samo podići pogled ka nebu da bi se roj takvih misli namah rodio.
Pitanje: Pomenuli ste mikro i makro svetova. Vi se baš njima i bavite, bavite se beskrajno malim svetom, svetom atoma i istovremeno i beskrajno velikim svetom, svetom Svemira, a živite u svetu između te dve krajnosti. Imate li Vi problema kada kupujete hleb?
Odgovor: Zahvaljujem Vam se na ovom pitanju. Da, ja tada imam problema. Baš kada je hleb u pitanju, ne samo kao metafora, već i kao mera za ljudsku patnju i nepravdu. U jednom od ustava, da ne pominjem čijem, zapisano je: ''Svi su ljudi pred Bogom jednaki''. A mi znamo (i po hlebu) da to nisu. Mi, naučnici, koji verujemo da naše delanje doprinosi ljudskom napretku, često neželjeno postajemo krivci za stvaranje novih nepravdi, nejednakosti i neviđenih ljudskih patnji. Čak dovodimo u pitanje opstanak života na Zemlji! Čoveku od savesti teško je biti među ljudima a ne preispitivati svoja činjenja i nečinjenja. Zato sam ja nekadašnji nuklearac postao antinuklearac i jedan od petoro osnivača prve Zelene stranke u Jugoslaviji.
Pitanje: I to otvara čitav niz pitanja, ali vratimo se nauci. Tokom istorije nauke više puta se govorilo o kraju fizike. Krajem 19. veka neki su poverovali da je u fizici otkriveno sve, da nema ničeg novog što bi moglo da se sazna, te da je time fizika postala mrtva nauka. A onda je razbijen atom, otkriveno je na desetine subatomskih čestica, a zatim su i neke od njih razbijene. Ima li kraja fizici?
Odgovor: Ja mislim da nema. Pred nama, tako bar ja smatram, ima više neodgonetnutih nego odgonetnutih tajni. Mi, na primer, ne znamo šta su virtuelne čestice, tamna materija, da li su kvarkovi poslednje ''opeke'' materije. Od Starih Grka i njihovog učenja o atomima do danas smo više puta menjali svoje predstave o elementarnosti materije. Već sada po Standardnom modelu imamo 60 elementarnih čestica i prenosioca sila! A to navodi na sumnju o njihovoj elementarnosti. Verujem da je veliki nemački pesnik Šiler bio u pravu kada je napisao: ''Obilje vodi jasnoći. / U ponoru prebiva istina .''
Pitanje: Pomenuli ste stare Grke. Leukip, Demokrit i drugi tragali su za osnovnom, nedeljivom česticom, česticom koja je u osnovi svega materijalnog. Šta mislite postoji li takva čestica i hoće li je fizičari otkriti?
Odgovor: Mislim da nikada nećemo imati pravo da kažemo da smo otkrili takvu česticu, iako ona u principu može postojati. Jer uvek ostaje ona ''ograda'': da je takva tvrdnja omeđena našim postojećim saznanjima, tj. uslovima u kojima smo ispitivali date pojave.
Pitanje: Od 17. veka nauka se sve brže i burnije razvija. Prave se i nesanjani prodori u mikro i makro svet. Razmišljate li o budućem razvoju nauke? Šta očekujete od tog razvoja, u kom pravcu će on po Vama ići? Mislite li da će u narednih 50 ili 100 godina biti nekih izuzetnih i danas nepojmljivih prodora?
Odgovor: Zbog postojećeg razvoja ljudskog društva, teško verujem da će ljudski rod, ako ne dođe do neke velike promene, opstati duže od narednih 100 godina. U tom vremenu ne može se očekivati neki ''veleobrt'' u prirodnim naukama. Čak smatram da bi ulaganja u prirodne nauke i tehniku trebalo smanjiti u korist ulaganja u društvene nauke (psihologiju, sociologiju i druge), kao i u obrazovanje.
Pitanje: O opasnostima po ljudski opstanak pitaću Vas nešto kasnije, da se zadržimo za trenutak na fizici. Jedan od najvećih zadataka i izazova za fizičare je stvaranje konačne, jedinstvene teorije sila. Postoji li zapravo samo jedna sila?
Odgovor: Ako postoji samo jedna sila ona bi morala da ima više ''lica''. Na to nas već upućuje ujedinjenje slabe i elektromagnetne sile. Za teoriju to je veoma važno, ali, bar u prvo vreme, dok se ne otkriju moguće posledice takvog ustrojstva sveta, to neće imati veliku praktičnu vrednost. Mi još o strukturi elektrona ne znamo mnogo, što nam ne smeta da njime vrlo uspešno ''poslujemo''. Iako delim Bolcmanovo mišljenje da nema ničeg korisnijeg od teorije, u datom društvenom trenutku moramo razmišljati o tome koliko će ljudski rod koštati traženi odgovor ili naučna avantura i kakve će to koristi doneti čoveku.
Pitanje: U jednoj svojoj knjizi “Nauka kao bajka” pišete i o večitoj temi ''smaku sveta''. Do sada je izrečeno nebrojeno mnogo proročanstava o sudnjem času. Sva ta proročanstva su bila nenaučna i, naravno, netačna. Ali opasnost ipak postoji - mnogo realnija i time opasnija. Koje nas opasnosti najviše ugrožavaju?
Odgovor: Postoje dve vrste opasnosti: one koje apsolutno ne možemo izbeći i one koje možemo izbeći. U prve spadaju džinovske katastrofe u kojima se razvijaju ogromni iznosi energija – na primer, udari asteroida o Zemlju, veliki tektonski poremećaji na planeti itd. One druge uglavnom mogu biti izazvane nerazumnim čovekovim delanjem: izazivanje nuklearnogi rata, korišćenje hemijskog i biološkog oružja, genetski modifikovanih biljnih vrsta, letalnih virusa i drugih sredstava koji mogu izbeći ljudskoj kontroli. Pre verujem da će čovek dovesti do ''smaka sveta'' nego neki prirodni uzrok. Čovek seže za sve opasnijim agensima u nesrazmeri sa razvojem svoje moralnosti. Kada dara prevrši meri jedino nas buđenje instinkta vrste, a ne razum, može spasti od uništenja.
Pitanje: Kad se radi o opasnosti koje čovek sam kreira, da li je nuklearno oružje ono što vas najviše zabrinjava?
Odgovor: Do nedavno je ono bilo na prvom mestu. Sada su to letalni virusi proizvedeni u laboratorijama vodećih zemalja, kao i nepoznate stvari – agensi ili dejstva – za koje sam siguran da postoje, a da mi o njima ništa ne znamo.
Pitanje: Povremeno se kod nas otvori tema čuvanja nuklearnog otpada. Novinari o tome pišu dok ne nađu drugu, alarmantniju temu i tada čuvanje opasnih stvari pada u zaborav. Kažite nam ukratko da li je problem skladištenja tog materijala kod nas rešen?
Odgovor: Nije rešen. On zahteva značajna materijalna sredstva i tehniku. Još je nivo svesti kod nas veoma nizak, te nam tako prete još opasnije stvari. To su gradnje nuklearnih elektrana i odlaganje tuđeg nuklearnog otpada u Srbiji. Dovoljno je pročitati predlog zakona koji reguliše ovu materiju da bi se videlo koje nam neviđene stvari mogu da se dese.
Pitanje: Vidim da je i to tema za poseban razgovor. Da se vratimo vedrijim temama. Dugo se bavite popularizacijom nauke. Da li ste taj rad pretpostavili naučnom radu?
Odgovor: Nisam. Naučni rad mi je uvek bio na prvom mestu. Čak sam i fakultet napustio jer sam više voleo da nešto sam otkrivam nego da po zadatom programu izlažem studentima šta su drugi uradili. Ako neko voli nauku, prirodno je da svoju ljubav prema njoj želi da prenese drugima. Najveću radost mi pričinjava da o nauci govorim mladima. Zato sam i stvorio Malu školu nauke. U njoj smo ''predavali'' pesnik Raša Popov, inž. Milovoj Jugin i ja. Pored toga napisao sam nekoliko knjiga iz popularne nauke i nekoliko slikovnica, a sa inž. Lazarom Žderićem izumeo sam oko 40 logičkih igrica za decu. Pisao sam u časopisima, učestvovao u radio i televizijskim programima duže od 40 godina.
Pitanje: Životne okolnosti danas su u znatnoj meri različite od onih od pre nekoliko decenija. Promenio se i sistem vrednosti. Možete li dati ocenu o današnjoj mladoj generaciji? Koliko je ona radoznala i spremna da krene trnovitim putem nauke?
Odgovor: Došlo je do velikih promena, i pozitivnih i negativnih. Nauka je postala dostupna mnogima. Internet je u tom pogledu napravio čudo. Sposobnost i radoznalost mladih sigurno nije manja nego što je bila pre pola veka ili više. Prema tome, mogli bismo očekivati dobru žetvu u nauci. Međutim, ciljevi kojima ljudi streme su se promenili. Opšte kretanje u svetu je - što više provoda uz što manje rada. Zatim postoji negativan uticaj medija sa svojim megazvezdama lagodnog, ispraznog života, koji je, razume se, nemoguć u slučaju angažovanja u nauci. Motivi naših velikana nauke: Pančića, Žujovića, Vasića, Milankovića, Petrovića-Alasa, Đ aje i drugih koji su živeli u 19. i 20. veku uključivali su, pre svega, dobrobit svome rodu i zemlji. Mladi sada retko osećaju taj dug, oni lako ostaju u tuđini. Ja sam tri puta bio na strani, ali mi nikada nije padalo na pamet da tamo ostanem. Put nauke nije lak, on je, kako rekoste, trnovit. Ali rad u nauci kali čoveka i donosi mu veliko unutrašnje zadovoljstvo, već samim tim što se on, ma koliko malo postigao spram velikana nauke, stalno nalazi u najboljem društvu.
Pitanje: Postoji li vanzemaljski život? Postoje li inteligentni vanzemaljci? Da li je inteligencija nužna pojava u živom svetu nakon nekog vremena?
Odgovor: Verujem da postoji vanzemaljski život, kao i inteligentna bića u Svemiru. Sigurno je da pod određenim uslovima na nekom od nebeskih tela vlada takav ''evolucioni pritisak'' koji može dovesti do pojave inteligencije.
Pitanje: Postoje teorije o nužnom samouništavanju tehnološki razvijenih civilizacija u Svemiru? Kreću li se Zemljani tim putem?
Odgovor: Da, te teorije su sasvim blizo pameti. Entropijski princip je univerzalan i on doslovno vlada celokupnim Svemirom i svime što je u njemu. Duhovno i materijalno mogli bismo posmatrati kao svetlost i toplotu, na primer. Zbog visoke uređenosti stepen iskorišćenja svetlosti je znatno veći nego u slučaju toplote. Budući da u svetu u kome mi živimo duh se napreže da stvori materijalno, nužno u jednom trenutku to mora dovesti do iscrpljenja njegove moći, jer će on, doslovno, biti ''zatrpan'' materijom. To nam se danas na velikom planu dešava i posledice toga su svima očigledne. Treba se samo upitati šta predstavlja osnovni smisao u životu sadašnjeg čoveka.
Pitanje: Čitate li naučnu fantastiku? Možete li našim čitaocima preporučiti neku vrednu sf knjigu ili film? Ili neku naučno-popularnu knjigu?
Odgovor: Retko čitam naučnu fantastiku – radije se opredeljujem za fantastičnu nauku. U njoj često nailazite i u dobrom i u lošem smisli na ''science fiction''. Tako, i ne želeći, ponekad čitam naučnu fantastiku. Od naučno-popularnih knjiga pročitao sam mnoge i to najviše tokom boravka na Univerzitetu u Torontu. Nisam beležio sve naslove, ali cenim da ih ima oko 100. Dobar broj njih se odnosi na borbu protiv pseudonauke, ili narodski rečeno čudologije, kao što su parapsihologija, astrologija, ufologija, radioestezije i drugo.
Pitanje: Po pravilu naučnici nikad ne prestaju da se bave naukom. Često, kada odu u penziju, rade još više nego kad su bili u radnom odnosu. Šta vi sada radite profesore Ajdačiću?
Odgovor: Sada skupljam materijal za svoju novu knjigu: ''Neolitska Vinča vs. Atomska Vinča''. Namera mi je da se pozabavim traganjem za smislom života u ovim dvema Vinčama. Hoću li u tome uspeti zavisiće od mojih umnih i fizičkih snaga, koje mi sve više ponestaju. Ali, predaje nema, jer pored toga još hoću kao parafrazu na Pupinovu knjigu ''Od pašnjaka do naučenjaka'' da napišem autobiografiju: ''Od naučenjaka do buvljaka''. Njena pouka biće da se i na buvljaku ima šta vredno naučiti. Takvo je, barem, moje iskustvo. Pitanje: I ne samo da se nauči. To vrlo dobro znaju samograditelji teleskopa. Znam jednog koji kaže da je njegov nov teleskop na buvljoj pijaci, samo treba da ode po njega i da ga sklopi. A kad smo kod teleskopa, jeste li gledali kroz teleskop?
Odgovor: Gledao sam, ali ne često. I to na Narodnoj opservatoriji ''Ruđer Bošković'', na velikoj opservatoriji na Zvezdari, sa malim teleskopima na Divčibarama i na moru. Kao kuriozitet da Vam navedem, došao sam na ideju da napravim teleskop za more. To je bio probni instrument, ali je uvećavao i pokazao da ima smisla uložiti trud u njegovu izradu. Nadam se da ću ga jednom ponovo uzeti u rad i da ću tada imati više vremena i sredstava. Totalno sam lud za ronjenjem u moru i skupljanjem školjki. Uspehom sam smatrao nalaženje malih i retkih ''grčkih kamenova'' u koima je ucrtana evoluta. U tom novom traganju teleskop za more bi mi mnogo pomogao.
Pitanje: Teleskop za more? Mislite na teleskop za ronioce? Morate nam jednom o tome pričati. A sad evo i poslednjeg pitanja. Recite nam koliko ste bliski sa računarima i Internetom?
Odgovor: Za svoje potrebe dobro vladam korišćenjem Interneta. Za pronalaženje željenih stvari treba koristiti smišljene kombinacije jednostavnih ključnih reči. Mislim da sam u tim p retragama vrlo dobar. Nedostaju mi znanja pravljenja softvera za igrice za decu. Nažalost, nemam dovoljno vremena da se time bavim. Ako ko želi da mi se u tome pridruži – obećavam mu veliku zabavu i koristan posao. ALEKSANDAR ZORKIć, 2005 |