Предлог да се расформира пројекат ФАМА као бесмислен и неперспективан

Предлог да се расформира пројекат ФАМА као бесмислен и неперспективан

 

Пре скоро две године, шестог новембра 2007. године, сам написао текст «Зашто Винча ћути?» и послао свим физичарима у Београду. Непосредни разлог за то писмено је била тадашња медијска гунгула коју је организовао и потпиривао др небојша Нешковић са циљем да спречи оправдано затварање неуспешног пројекта изградње циклотрона. Једну страну тог писма вам шаљем и сада, само потсећања ради.

 

Винча ћути. Руководство ћути, ли ћути. Да ли је оно занемело или, просто-напросто, одувек на чело Института долазе само мутави руководиоци? Да ли оно ништа не зна, или само не сме више ништа да писне? Руководство потсећам да не познавање закона никога не оправдава (то важи још од времена Рима).

 

Ја не кажем да ова чињеница није тужна. Итекако је тужна! Чак штавише, она је срамотна. Ћуте кад се спремају да им затворе наводно «највећи и најзначајнији» четвртвековни пројекат. Ћуте кад су га затворили (оправдано и хвала Господу што су га затворили, кажем ја).

Небојша Нешковић, већ скоро петнаест година на челу пропалог циклотронског диносаурус-пројекта, последњих три месеца грми са свих медија о «најбољем пројекту», «великим успесима», «најбољим научницима» под његовим руководством, угроженом Институту у Винчи пред сигурном пропашћу ако се тај пројекат затвори ... Он држи лекције министрима и државним секретарима, комисијама, прозива их и преслишава. Рекло би се да цела Винча иза њега стоји као један. Пишу и мање «шарже», попут Чомора и још неких бућоглавих доцената.

 

Директор Јоца, његов директоријум, сви врли директори Лабораторија, ћуте! Можда би они, као и многи други у Винчи само хтели да, на сличне тираде «скоро вечитог руководиоца» одавно пропале циклотронске авантуре и његових пратилаца и поштовалаца,  одговоре кобајаги  презривим ћутањем  са своје 'сутеренске висине'. Можда су наши руководиоци већ навикли да је тако најбоље. У стилу: гледај себе и своју плату, још понеко путовање, понеку градњу, доградњу/уградњу, сечу шуме,  а Институт ће већ некако преживети. Ја мислим да такав приступ  није данас баш најбољи метод: јер се то ћутање може протумачити као збуњеност пред горком истином.

 

Да не би тако испало, реших опет, по ко зна који пут, да нарушим ваш мирни сан и са вама поделим неке своје утиске и тугу да смо стигли овде где смо и што сте/смо такви какви сте/смо.

Пошто баш немам много времана на бацање, бићу веома кратак у писању и аргументацији. Свако кога занимају детаљи нека ми се обрати лично. Недавно сам вам скренуо пажњу да је Нешковић, ниједном  демантован или опоменут од својих потчињених из Лабораторије (010),  упорно покушавао да се последњих година издвоји из Института Винча. Та Лабораторија Института је последњих петнаест година само формално била његов део. Њоме је суверено и неометано владао мали број «нешковића» не испуштајући дизгине и све време возећи стварно веома добра службена кола. То је опет на срамоту и терет многих руководилаца Института који су се годинама мирили са таквом уништавајућом праксом, а и на срамоту свих оних «великих научника» који су седећи у Научном већу Института ћутали и наводно гледали своја посла (чак и кад су у наводној заштити «највећег пројекта на Балкану» људе избацивали са посла, или «реконструисана Научна већа» организовали). Не желим  да кажем да у Лабораторији (010) баш нико не ваља. Али, знам да су вреднији пажње само они који никад нису имали никакве суштинске везе са бесмисленим пројектом градње циклотрона, или покушајима да се од циклотронских јонских извора направе упоребљиве машине за неке друге области физике. Да се разумемо, таквих нема баш превише. Ко мисли друкчије, позивам га да ми таксативно укаже на то: која су то велика, средња, или мала открића учињена у њиховој средини у последњих петнаест година?

Ово тражим да би им конкретно показао да су на многим другим местима у Институту направљена већа открића и урађено више квалитенијих радови са далеко скромнијим средствима.

 

А, што се породице Нешковић-Перовић тиче ту би да истакнем пар ствари. 

 

Да су градили и руководили, јесу. Мало их «коље» историјска традиција. Наиме, мање више све што су градили или «на ноге стављали» завршило је као фурда: ЕМА-30, ЕМА-100, купљени укапљивач хелијума, циклотрон Винси ...

 

Ових дана Нешковић и другови поново «грме» преко новина, а и шире, бранећи неки чудан пројекат са још чуднијим именом ФАМА!? Да није трагично било би смешно. Пошто руководство и научна тела Института Винча опет будаласто ћуте, решио сам да се јавим предлогом да се поменути пројекат укине и распусти. У науци су, то је још Галилеј знао, најчешће појединци у праву.

                    

1. Потсетићемо се прво историјата и «резултата» пројекта изградње акцелераторске инсталације у Винчи (АИВ), који је у једном тренутку променио име у пројекат Акцелераторска инсталација «Тесла» (АИТ). Нема спора да се ту радило о највећем и најскупљем пројекту у историји српске науке који је неславно пропао. Циклотрон је отишао у ТАМУ а сви протагонисти тог пропалог пројекта у нову ФАМУ.
2. Пројекат је формално трајао скоро двадесет година (од 1989.па до краја 2007. године), а стварно је на њему рађено од 1980. године па све до краја 2007. године (како је и колико рађено лако се може закључити по неславном крају, али је сигурно да су све то време знатна средства трошена у име и за рачун некаквог рада на овом, само по трошковима, великом подухвату.
3. Почетком 1993. године је написана прва комплетна рецензија овог пројекта којом је,  углавном тачно и потпуно, предвиђено како ће се све завршити (аутори су Илија Терзић, Момчило Тошић и Филип Вукајловић). Аутори поменуте рецензије су 1998. године насилнички избачени из Института «Винча», а неки ни до данас нису добили никакву сатисфакцију, или бар извињење, због тог гнусног чина.
4. Одлуком Владе Србије, која је донета крајем 2007. године, пројекат је угашен јер ниједан од постављених циљева није био ни близу свог остварења. Руководство пројекта је пропустило десетак претходно обећаних рокова за пуштање основне машине (циклотрона «Винси») у погон. Потрошили су пет пута више времена исто толико пута више новца од онога што су тражили крајем 1992. године (све њихове захтеве држава је уредно сервисирала). Те 1992. године су тражили још три године и нешто више од четири милиона долара девизних средстава да би циклотрон завршили до 1995. године. Протагонисти овог пројекта признају да су до краја 2007. године потрошили близу 20 (двадесет) милиона америчких долара. Цифра, којом ја и моје колеге баратамо, је далеко прешла тридесет милиона долара. Интересантно је потсетити се да је решењем 660-01-17/93-01 од 07.априла 1993. године оформљен 'ad hoc' Надзорни одбор у саставу: Проф. др Драган Поповић, др Никола Митровић и Проф. др Душан Јоксић, који је својим извештајем од 14. маја 1993. године препоручио да се финансирање овог пројекта настави. Између осталог у том извештају су написали и следеће: «Према подацима, до сада је утрошено више од половине средстава (изградња зграде Циклотрона, израда феромагнетних елемената, израда система за подизање горњег дела магнета, израда главних калемова и пројектовање радиофреквентног система) планираних за ову инсталацију, па нам се чини да сви одговорни треба да усмере своје активности тако да се ова инсталација што успешније оствари... и још стоји: «На крају, сматрамо да оно што је урађено последње три године делује импресивно и крајње професионално, и одговара међународном стању развоја у тој области, па стога предлажемо Министарству да узевши у обзир наше сугестије настави финансирање акцелераторске инсталације». (Одавде јасно следи да је све ово време грађена фактички половина инсталације, а да је половина већ 1993. године била завршена. Нећемо ваљда сумњати у овако компетентан државни Надзорни одбор?)
5. Оправданим престанком финасирања градње, тада већ одавно застареле и за погон прескупе машине (коју би данас требало одмах затворити и кад би нам је неко неким случајем бесплатно и комплетно изградио на пољани и пустио у рад), остало је нејасно и недоречено: Шта ће бити са хиљадама метара квадратних скупо плаћеног експерименталног простора, са опремом и делимично изграђеним компонентама система, са кадровима годинама школованим за тзв. циклотронске технологије и градњу класичних циклотрона, а бога ми, и са одговорношћу за улудо бачене огромне новце и за науку и било какав користан рад онеспособљене људе? Уместо тога, они који би требало да одговарају (највероватније и кривично) прозивају оне који су пропустили да их на одговорност позову и неоправдано им дали стоту шансу да се некажњено извуку и народне паре даље арче симулирајући бурну делатност, на опет «великом и невиђеном» пројекту, јер они другачије и не знају и не могу да раде. Још једном се потсетимо: Њихов једини задатак је био да у разумном року и за прихватљиву (разумну цену) заврше машину која се зове циклотрон и која је требало да убрзава прво протоне па онда и неке тешке јоне. Паре су потрошили, посао нису завршили, значи сви (велика већина) треба да иду НАПОЉЕ.
6. Код оваквог стања ствари, архиву пројекта треба узаптити и све до детаља претрести. Финансијски део треба да раде финансијски стручњаци, а стручну оцену треба да уради стручна комисија коју ће чинити домаћи стручни људи који су пратили и знају шта се све на пројекту догађало. Странцима уопште на памет не могу пасти гафови које су «месни рационализатори» масовно примењивали током «шишања оваца» и народних фондова. Још мање ће поверовати да нико у неколико министарстава науке није предузимао никакве кораке да у крај стане разноврсним марифетлуцима вечитих градитеља.
7. Колико су то неспособни и трагично траљави људи, најбоље говори пример хотела-хостела који је под кров стављен 1997. године и све до данашњег дана није завршен. Други пример се односи на бетонске радове који је требало да обезбеде наводно заштиту од зрачења на циклотрону. Трошкови по овој ставци се мере милионима долара, по мојим подацима. Видимо да циклотрон никад радити неће и да  никаква заштита и није била потребна пре него што се из циклотона извукао први сноп протона од бар 30 мега електрон волти. Потсетимо се  да Хрвати, градећи своје Потемкиново село у виду циклотрона шездесетих година прошлог века, никад нису били у стању да извуку сноп из њега.
8. Да не би испало да нисмо у току са оним што се догађа у нашој ближој и даљој околини,  цитираћемо Проф. др Николу Зовка који је био на челу Института «Руђер Бошковић» од 1997. године па до јесени 2000. године. Зовко у «Вјеснику» од 4. и 5. коловоза 2004. године пише о неким «делима» тадашњег председника УО Института  «Руђер Бошковић»: «Желио бих вам представити тог предсједника Управног вијећа Института, а то је најједноставније учинити наводећи неколико његових 'дјела'. Прво, прошло је пола стољећа од креације чувеног 'циклотрон' Института, он је послужио као Потемкиново село за изасланства државника из земље и свијета који су обилазили Институт. Но знате ли да тај циклотрон никад није прорадио? Он је послужио као извор на којем су се кадрови школовали како преварити самоуправне сизове и заједнице, финансијере итд. Знате ли да су 23 текничара на нуклеарним стројевима зарадили мировине, а да тај строј никад није прорадио? Овде новинар зачуђено пита: То никад нитко није објавио, то се 'чувало' од очију јавности? Зовко одговара – Није то све, биједу у којој је Институт данас донијела је управо скупина која се школовала на примерима попут циклотона. Институт је остарио, а поготово је остарио његов Завод за нуклеарну и експерименталну физику, но јединих пет кандидата за саборска мјеста долазе управо из тог Завода...». Потсетимо се да је и Нешковић, крајем деведесетих, био председник Комисије за науку Градског одбора ЈУЛА Београда. Да ли вам је сад јасно зашто ја мислим да ту шајку око циклотрона треба разјурити. Оставити само оне који нешто вреде и знају (а то је највише 10-15% садашњег броја).
9. У току 1996. године су актери пројекта схватили да чак ни Руси, из Уједињеног института за нуклеарна истраживања из Дубне, нису у стању да исправе све њихове «градитељске» грешке и убрзају и извуку сноп протона из циклотрона. Убрзано се купују јонски извори и припрема терен за прелаз са високоенергетске нуклеарне физике на нискоенергетску физику материјала. Неуки, какви јесу, желели су да то остваре са истим људима који су претходну деценију практицирали градњу и припремали се за рад у области експерименталне нуклеарне физике и медицинским применама циклотрона (ово друго да би опсена била што шира, да би се укључили и «пријатељи» пројекта сличног менталног склопа који «лове» на осетљивом пољу медицине и којих је било доста у току трајања пројекта). Такав покушај је могуће сликовито илустровати жељом да се од претежно мушких чланова фудбалског тима у распадању направи врхунски женски балетски ансамбл. Да ли је то могуће? За прошло српско министарство науке то изгледа да није био проблем.

 

10. Да укратко резимирамо и поновимо најважније. Уместо да послушају савете које им дао  Саветодавни комитет АИТ после састанка одржаног 6-7. маја 1996. године у коме је писало: «Комитет сматра да је скоро пуштање у рад Циклотрона од највећег значаја да се настави у складу са добро изабраним приоритетима. Посебно се предлаже да се приступи наручивању извора лаких јона тако да се сноп може инјектовати чим се циклотрон склопи...», наши врли «градитељи и грађевинарци» су градили хотел, милионе долара су уграђивали у бетон  који је требало да штити од зрачења за које су вероватно знали да га никад неће ни бити и наручивали и прескупо плаћали јонске изворе лаких и тешких јона пре него што је уопште извучен сноп протона из Циклотрона (непознато је ко је и како уговарао услове и цене ових набавки – већи део документације пројекта је чудом нестао из Министарсва науке). Све ово им је било потребно за фасцинирање неуких и симулирање бурне делатности на неким назови «ниско-енергетским каналима» наводно за физику материјала, о којој нико од актера на овом «градитељском подухвату» није имао појма нити је покушавао да стекне одговарајуће квалификације. У складу са знањем и способностима су и резултати од 1997. до данас. Сасвим маргинални, да не кажем баш потпуно мизерни. А шта тек рећи о организовању бесконачног  броја (преко двадесет) тзв. «Информативних састанака о акцелераторској инсталацији 'Тесла'» у најбољим београдским хотелима на којима је било и од 'тице млека', а и пословне пратње у бољим данима и кад други (много вреднији и бољи) ни за часописе нису имали, па о небројеним службеним путовањима читавих делегација по практично свим циклотронским центрима од Северног до Јужног Пола, стављању на пројекат седамдесетогодишње маме руководиоца пројекта и много тога још.
11. Да ли смемо заборавити дугогодишњу повлашћеност «циклотронаца» без икаквог ваљаног разлога, одбацивање добронамерних савета да се узму у памет и силеџијско прогањање оних који су тражили да се неуки обуздају и бесмислени пројекат заустави? Тројицу људи из Института у Винчи су 1998. године избацили са посла јер су они, још давне 1993. године, захтевали да се градња циклотрона обустави. Да ли знате ко је икад избачен из неког научног института због писања научне рецензије или чланка објављеног у дневним новинама? Да ли је само случај да је у то време на челу Управног одбора Инстутута у Винчи био пок. др Никола Митровић, један од оснивача Југословенске удружене левице (ЈУЛ)? Није ли и садашњи министар енергетике Шкундрић, а тадашњи члан Управог одбора Института «Винча», лета 1998. године «храбро» подигао руку да се из Института отпусте тројица много бољих од њега?
12. Да ли смо се сви заједно икад запитали: како је то могуће да се једна тако скупа илузија одржава и подгрејава преко четврт века? Мислим да је одговор у овом тренутку очевидан. Најбољи људи у српској науци су ипак превише танки и у светским размерама практично безначајни, чак је и правих професионалаца остало мало а  организација научног рада и контрола онога што се производи је криминална. Само је тако могло да се деси да је пројекат изградње циклотрона у Винчи много више подржавала и својом политичком позицијом одржавала управна структура Института за физику у Земуну, неколико истакнутих чланова САНУ и неколико истакнутих појединаца са ЕТФ у Београду. Корпус физичара Института у Винчи је био већином против градње циклотрона још од краја 1993. године.

 

Временом се број људи, који је схватао да од циклотрона нема ништа, повећавао. Илустративан је и садржајан део писма које је др Драган Топрек, практично једини прописно школован циклотронски физичар у Србији, упутио свим физичарима у Винчи и Београду 30. децембра 2003. године да би их  упознао са могућим скорим крахом пројекта. Ово јасно и једноставно писмо прекрасно фиксира ситуацију око пројекта АИТ и могућности наше стручне екипе да изгради циклотрон у Винчи.

 

«Proveo sam, sve ukupno, skoro 4 godine u 4 razlicite zemlje, u 4 razlicite ciklotronske laboratorije. Moje iskustvo i znanje iz oblasti fizike ciklotrona trebalo bi da i u Srbiji nesto vredi i zato ocekujem da to sto dalje kazem uzmete u obzir. Ono sto sam posle svega zakljucio je: nase kolege fizicari i ostali istrazivaci koji su zaposleni na projektu gradnje ciklotrona u Vinci nisu u stanju da ciklotron i naprave.

Ova, naizgled prestroga, konstatacija verovatno zahteva i dodatna objasnjenja. Prvo, treba razlikovati rad na projektu; tj. projektovanje necega i samu gradnju; tj. realizaciju i fabrikaciju istoga. Projektovati se moze svasta. Projektuje se na papiru, a u danasnje vreme sve vise i na kompjuteru. Nase kolege istrazivaci imaju dovoljno znanja i iskustva da projektuju i da naprave projekat ciklotrona. Sta vise, imaju toliko znanja i iskustva da naprave projekat i mnogo slozenijih masina, cak i svemirskog broda ili neceg drugog sto je daleko komlikovanije od ciklotrona. Ali, nase kolege istrazivaci nisu u stanju da takav projekat i realizuju; tj. u ovom slucaju da realizuju projekat ciklotrona.

To nije nista ni strasno ni lose. Masine ciklotroni spadaju u visoko tehnoloske masine. Da je tako jednostavno napraviti ga, svaka drzava na svetu bi imala barem 10-tak ciklotrona, sto nije slucaj. Ciklotroni se i ne grade po institutima ili akademskim ustanovama. Ciklotroni se grade u kompanijama. Dakle, nase postovane kolege istrazivaci mogu jedino da odaberu kompaniju koja ce sagraditi masinu, ali ne po bilo kakvim nacrtima i proracunima, vec po onakvim kakvim im nasi istrazivaci predoce. Primer jedne takve kompanije u svetu je IBA u Belgiji. Dakle, tvrdnja da strucnjaci u Srbiji (pa i u Crnoj Gori) nisu u stanju da sagrade ciklotron je tuzna cinjenica, a ne moja zlobna konstatacija. Oni (nasi strucnjaci) nemaju ni jedan jedini ciklotron napravljen u svojoj karijeri. Kako onda mozemo i ocekivati od njih da sagrade nama tako vaznu masinu koja bi bila ponos i dika cele Srpske nauke i industrije? Prihvatili su se preteskog zadatka. Ciklotron sa tim karakteristikama je preveliki zalogaj za nase umove i strucnjake. Mogli su (smo) poceti sa daleko jednostavnijim ciklotronom na kojem bi ispekli zanat. Drugo je pitanje sta bi radili sa tako jednostavnim ciklotronom? Kome bi to trebalo? Pa jednostavno, razvijali bi tehnologiju gradnje ciklotrona. Jednog dana bi bili u stanju da napravimo najkomplikovaniji ciklotron u svemiru. Dakle, s obzirom da nasi istrazivaci i strucnjaci nemaju ni jedan jedini ciklotron napravljen u svojoj karijeri, moja konstatacija da oni ne znaju da naprave ciklotrom je tacna. Kako ce me neko ubediti u suprotno? Pa jednostavno – svojim rezultatom. U nauci nema ubedjivanja recima, vec rezultatima. Dakle, da zakljucim: domaci strucnjaci i institucije jesu u stanju da naprave nacrt buduceg ciklotrona, ali, nazalost, nisu u stanju da iste nacrte i pojekte realizuju i fabrikuju. Pri tome kolicina potrosenog novca uopste nije bitna. Mozemo im dati na hiljade i hiljade milijardi eura, ciklotron proraditi nece.

Prema tome, moj savet je da se odustane od gradnje masine u Srbiji, ili drugim recima, da strucnjaci u Srbiji odustanu od pomenute gradnje. Sta onda? Ostaje nam mogucnost da se pomenuta masina gradi za Srbiju; tj. da neko ko se razume u gradnju ciklotrona sagradi masinu i za nas i to po nasim zahtevima. I za to ce dobiti novac. I u ovom slucaju ja imam komentar. Jeste da su ciklotroni masine visoke tehnologije, ali je tacno i to da je otprilike jednom u 2-3 meseca potrebna nekakva intervencija na tim masinama. Hocu da kazem (na osnovu mog visegodisnjeg iskustva) da se rad na ciklotronu mora 5-6 puta godisnje obustaviti i izvrsiti "popravka" ili remont. Jednom u 2-3 godine je potreban generalni remont masine, sto znaci da masina ne moze da se koristi oko 2 meseca. Ko ce nama da izvrsi takav sitniji ili krupniji remont? Strucnjaci inostranih kompanija koji su i sagradili tu masinu? Verovatno da, ali je pitanje po kojoj ceni. Da podsetim da je rec o inostranim strucnjacima koji rade po kompanijama, ne po akademskim institucijama. Samim tim plate su im astronomske u poredjenu i sa bogatim zapadom, a kamoli sa siromasnom Srbijom. Drugo pitanje je da li bi nam oni uradili taj remont po hitnom postupku (jer samo takva intervencija i dolazi u obzir. Ta nece valjda eksperimentalni istrazivac na pola eksperimenta (koji traje otprilike nedelju ili dve, ponekad i duze) da ceka mesec dana na nastavak eksperimenta?) Trece pitanje je da li bi uopste ti inostrani strucnjaci i pristali na intervenciju na njihovim masinama? Da li ce oni smatrati da postupamo sa masinom striktno po njihovim uputstvima? S druge strane kompanije su i prezauzete gradnjom drugih masina. Zakljucak: ciklotron bi radio 2-3 meseca, mozda i citavu polovinu godine i onda bi poceo da "kasljuca". Njegov remont bi vremenom bio sve neredovniji da bi vrlo uskoro masina i stala. Verovatno za sva vremena. Eksperimentalisti ne bi imali zelje da rezervisu vreme na snopu na nasem, domacem ciklotronu, pod takvim uslovima. Eksperimentalna istrazivanja ne bi bila redovna sto bi dodatno negativno uticalo na reputaciju i zainteresovanost za rad na nasoj masini u Vinci...

Sad da kazem koju rec vise o nasem kolegi fizicaru dr. Nebojsi Neskovicu, rukovodiocu projekta gradnje ciklotrona. Nisam dovoljno kompetentan da sudim o njemu kao fizicaru, ali sam kompetentan da sudim o njemu kao rukovodiocu projekta gradnje masine. Moje misljenje je da kolega dr Nebojsa Neskovic nije dovoljno strucno potkovan da vodi projekat takve vrste. Zato sto nije ni jedan jedini ozbiljniji proracun uradio iz oblasti fizike ciklotrona. Cak i da jeste uradio nekakav proracun, to ne bi bilo dovoljno ni za diplomsku tezu jednog studenta, a kamoli za doktorat. O rukovodjenju da i ne govorimo. Rukovodioc projekta gradnje ciklotrona mora u svojoj karijeri da ima najmanje jedan projektovan i izgradjen ciklotron. Kolega dr Nebojsa Neskovic je veoma daleko od tih kvalifikacija. Ako ovu njegovu bliskost sa fizikom ciklotrona uzmemo u obzir zajedno sa iskustvom nasih strucnjaka i institucija u gradnji ciklotrona, onda ce nam biti jasno zasto se ciklotron u Vinci gradi vec 15-tak godina. Pod ovakvim okolnostima gradice se jos toliko dugo da cemo svi mi docekati penziju. A posle toga, nikoga od nas vise ni nece interesovati da li je ciklotron sagradjen ili ne. Vazno ce biti za domacu naucnu, a i siru javnost da se masina visoke tehnologije, nasa ponos i dika, gradi u srcu Srbije.

Ideja da se izgradi ciklotron u Srbiji je dobra, plemenita i patriotska. Ali kad se probiju svi rokovi i predju sve/neke granice tada pocinju i pitanja i sumnja: da li je to bas pametno u ovom trenutku? Cujem da drzava Srbija izdvaja ogromna novcana sredstva za Institut u Vinci, a opet plate nas istrazivaca u Vinci su takve da nas je sramota i saopstiti ih. Da li je projekat gradnje ciklotrona "kriv" za takvo stanje nauke u Srbiji? O tom pitanju i o moralu onih koji i posle svega uporno hoce da nastave gradnju masine, pa makar jeli korov i travu, neka odluci naucna javnost u Srbiji, zajedno sa vladom i politicarima. Verovatno je tu naucnu javnost zanimalo i moje misljenje; misljenje jednog "ciklotronskog fizicara" o ciklotronu.»

 

13. Постоји у српској науци становити (не мали) број људи који стално радећи исто, и то помало или практично ништа, увек хватају прикључак и убацују се у све нове и нове тренутно модерне области истраживања. Пошто увек и само симулирају бурну делатност, наравно да им процес преласка са једне области истраживања (о којој углавном мало појма имају) на другу нову, сасвим удаљену област истраживања, не представља никакву тешкоћу. Чак им све то смањује ризик да их неко евентуално не провери шта су то радили/урадили и шта тачно знају из области за коју су наводно били експерти.
14. Јављају се којекакви какаши и нешковићи са тврдњама о некаквом новом «највећем пројекту» и прете да (Политика 1.07.2009): «Ако Министарство за науку и технолошки развој ускоро не продужи уговоре о реализацији пројекта модификације и анализе материјала са јонским сноповима (FAMA) са Институтом „Винча", Електротехничким факултетом у Београду и Факултетом техничких наука у Новом Саду и не уплати средства за њихово спровођење, угасиће се један од најзначајнијих пројеката српске науке, и то у области која је тренутно светски научни „хит", а научници из три поменуте установе, њих 50, практично ће остати без посла. То за „Политику" тврде др Дамир Какаш, професор технологије и машинства и руководилац центра за инжењерство површина и нанотехнологије на новосадском ФТН-у, и др Небојша Нешковић, научни саветник у Институту за нуклеарне науке „Винча" и руководилац пројекта FAMA.» Чиме се то доктор машинства Какаш квалификује да прави ранг листу пројеката фундаменталних истраживања физике и хемије материјала и да пројекат на коме је он сам проглашава за најбољи? Да га можда не квалификује мизерних 36 цитата на све радове које је у каријери урадио и које избацује под његовим именом неумољиви «WEB of Science»? Баш ме живо занима шта то др Какаш у Новоме Саду у «Центру за инжењерство површина и нанотехнологије» на новосадском ФТН-у може експериментално и теоријски да уради?  Какаш нам прича и пише да: «Поред осталих, у овом пројекту учествују четири најбоља студента које је наш факултет у последње време изнедрио, којима сада прети истеривање на улицу. Наш тим, сликовито речено, атом по атом слаже нове материјале и специјалним америчким атомским микроскопом испитује последице експеримената наномодификације коју врши уређај у Винчи, јединствен на Балкану». Несрећни Какашу, надам се да знате да ваш радни век траје око 1.24x10⁹ секунди а да је Авогадров број  6.022x 10²³ молекула по молу. Ни трилиони 'вечности' (рачунам да је космос стар око 14 милијарди година) и билиони «америчких атомских микроскопа» вам неће помоћи да направите нешто близу коначних димензија путем којим сте пошли. Вашим студентима од срца предлажем да беже са поменутог пројекта код неког ко нешто стварно може да их научи. А то ће проћи као и њихови другови на пројекту пропалог циклотрона. Не саветујем их да рачунају и даље са глупошћу и корумпираношћу функцонера по министарствима. Време кризе многе ствари доведе у склад. Нема ништа горе него «провести свој радни век и живот за мрца привезан»! Јер пројекат о коме пишете и говорите никад ништа смислено неће дати јер се са јонским изворима којим располажете никад ни осредња физика материјала није радила. Поред тога, фудбалери још треба да науче балет да играју! Што је, признаћете, не баш тако лак задатак. Потсећам све да је раније пројекат Акцелераторске инсталације у Винчи, који је неславно пропао, био проглашаван за «највећи и најзначајнији пројекат у Југоисточној  Европи у који су наводно биле укључене групе из свих Балканских земаља (Бугараске, Румуније, Грчке па је чак једно време и Албанија помињана) и причало се и писало да је бар трећина најважнијих европских земаља је знала и подржавала наводно градњу циклотрона у Србији (Италија, Француска, Швајцараска и групе из Немачке) !? Сад нас Нешковић преко «Блица» обавештава: «У Институту «Винча» објашњавају да они својим пројектом одржавају и јединствено постројење, такозвану ФАМ-у, која служи за све врсте научних истраживања». Боже, сачувај и саклони! Да ли су ови људи при себи? Колико ли тек све нас будалама сматрају и колико ли нас презиру? Овде би сад Брана Црнчевић, осврћући се на недавне жалопојке пропалих градитеља циклотрона и свежих нанонаучника, сигурно рекао: «Многи идиоти су многе идиотске текстове писали по новинама, али овако идиотско писање ја још нисам срео».
15. Све ово нас гони да се сетимо описа неких основних и препознатљивих карактеристика лажне науке и одговарајућиих научника које је још осамдесетих година дао А. Мигдал: «Kod lažne nauke postoje odredjene, stabilne i skoro nepromenljive crte. Jedna od njih je netrpeljivost prema činjenicama koje opovrgavaju njene tvrdnje. Ovome treba dodati i pretencioznost i prazni patos. Lažni naučnik ne voli da "sitničari". On rešava isključivo globalne probleme i to najčešće one, koji ne ostavljaju 'kamen na kamenu' od sveg postojećeg znanja. Kao po pravilu, kod ovih "stručnjaka" radova skromnije važnosti nije ni bilo. On nikad ne sumnja u svoju veličinu. Ima samo jedan 'mali problem': da ubedi "tupe" specijaliste koliko je u pravu. Skoro uvek obećava ogromne praktične i materijalne koristi od svojih "otkrića" i to tamo gde ih biti ne može. I na kraju, skoro bez izuzetka, njegova nekultura i neprofesionalizam su očigledni svakom ozbiljnom specijalisti.» (Iz knjige ArkadijaBenediktoviča Migdala "U potrazi za istinom", "Mlada garda", Moskva 1983. godine).
16. Свет је наравно ишао даље. Док су наши градитељи градили циклотрон који је технички и за науку био актуелан седамдесетих година прошлог века, у марту ове године Physics Today је објавио да се сада за око 30 милиона долара може направити/купити суперпроводни циклотрон који стаје у мало већу дневну собу и који протоне убрзава до енергија 300 мега електрон волти. Значи, данас је могуће купити (за новце које су потрошили наши врли «градитељи»)  десет пута моћнији циклотрон,  јефтинијег погона и сместити га у простор сто пута мањих димензија!
17. Све ово пишем пре свега да бих показао да у Србији важи формула да што већу штету неки дунђер направи, то је мања вероватноћа да за то одговара. Нарочито је мала вероватноћа да ће одговарати они који су милионске доларске штете правили. Није ли време да се појаве и такви који ће овакве промашаје санкционисати?
18. И на крају, имам једно сугубо личну дилему. Зашто је Нешковић писао Дачићу а не Кркобабићу, кад је скоро пред пензијом и кад му код Кркобабића, као шеф кабинета, седи  стари друг-брат Мишко Копечни са којим је харао по Институту крајем деведесетих? Заједно су камен темељац хотелу поставили и заједно пок. председника Владе Србије Мирка Марјановића 1997. године дочекивали. 'Ћутим' да се нада да га министар полиције Дачић баш неће хапсити кад му тако лепа писма пише?

 

 

 

Винча 6.07.2009. године

 

 

др Филип Раке Вукајловић

научни саветник